Šta čitamo i zašto: Putovanje kroz čitalačke navike, omiljene pisce i književne svetove

Postoji nešto gotovo magijsko u trenutku kada prvi put otvorimo knjigu koja će nas potpuno promeniti. Taj miris hartije, obećanje nepročitanih stranica, tišina koja se spušta dok reči počinju da grade svetove - čitalačko iskustvo je duboko lično, a opet univerzalno. Mnogi od nas su kroz godine oblikovali svoj ukus, prelazeći put od lektira koje smo morali da čitamo, preko knjiga koje su nas ostavile bez daha, do onih dela koja smo naprosto odbacili posle dvadesetak strana jer nam nisu legla. Upravo ta raznolikost u percepciji, ta intimna veza između čitaoca i pisca, čini književnost beskrajno zanimljivom temom za razgovor.

Kada se osvrnemo na sopstveni čitalački put, gotovo uvek možemo izdvojiti nekoliko ključnih tačaka. Prva je svakako knjiga koja je na vas ostavila najveći utisak u pubertetu. To je onaj period kada se emocije doživljavaju najintenzivnije, kada reči sa stranica bukvalno urezuju u sećanje. Za neke je to bila potresna ispovest iz Mi deca sa kolodvora Zoo, posle koje danima nisu mogli mirno da spavaju, proganjani fotografijama i sudbinama aktera. Drugi su se pronašli u poetskoj jednostavnosti Malog princa, koji i u odraslom dobu nastavlja da otkriva nove slojeve značenja. Ima i onih koje je oduševila Nušićeva autobiografija, pokazujući da humor može biti jednako snažan pokretač razmišljanja kao i drama. Ne možemo zanemariti ni one koje je šarmirala Grička vještica, serijal koji je budio maštu i strast za istorijom, dok su neki zauvek ostali vezani za Anu Karenjinu, iako su je kasnije više puta iščitavali sa sasvim drugačijim osećajem.

Pubertetsko čitanje je često obeleženo i delima koja u tom trenutku možda nismo ni razumeli u potpunosti, ali su ostavila snažan emocionalni pečat. Setimo se samo Danteove božanstvene komedije, koju su neki pročitali vrlo rano, doživljavajući je na intuitivnom nivou, da bi im se svakim narednim čitanjem otvarala na nov način. Ili Crne braće, priče o malim dimničarima koja je generacijama budila snažan osećaj empatije i socijalne pravde. Tu su i Beleške jedne Ane, Dnevnik Ane Frank, pa i Prozak nacija - svaka od ovih knjiga imala je svoj trenutak i svoju publiku, dokazujući da ne postoji univerzalni recept za knjigu koja će nas oblikovati u tim formativnim godinama.

Jedno od pitanja koje uvek izazove burne rasprave jeste odnos prema lektirama u školi. Da li ste voleli da ih čitate? Odgovori su toliko različiti da otkrivaju čitavu lepezu čitalačkih temperamenta. Postoje oni koji su u osnovnoj školi već gutali ozbiljne klasike, pa su im lektire delovale kao sitnež, ali su ipak u srednjoj školi bili oduševljeni kompletnim programom iz književnosti. Drugi pak priznaju da nikada nisu voleli osećaj primoranosti, iako su inače bili strastveni čitaoci. Robinson Kruso se često pominje kao knjiga koju mnogi jednostavno nisu mogli da smisle, baš kao i Čekajući Godoa, čija je filozofska dubina za mladog čitaoca često bila neprobojna barijera.

Interesantno je kako se percepcija lektira menja sa godinama. Ana Karenjina je za neke bila prava poslastica, dok su je drugi doživljavali kao preobimnu i napornu. Na Drini ćuprija je jednima omiljena knjiga, a drugima noćna mora. Zločin i kazna, Proces, Stranac, Derviš i smrt - dela koja su danas nezaobilazni klasici - u školskim danima su kod mnogih izazivala podeljena osećanja. Neki su ih u jednom dahu pročitali, dok su se drugi mučili sa svakom stranicom. Ono što je zajedničko gotovo svim iskustvima jeste saznanje da su se tim omraženim knjigama kasnije vraćali, čitajući ih sa potpuno novim razumevanjem i uživanjem.

Poseban fenomen predstavlja odnos prema domaćoj književnosti. Kada govorimo o omiljenom domaćem dječijem piscu, jedno ime se izdvaja gotovo bez konkurencije - Branko Ćopić. Njegova dela, od Orlova rano lete do Magarećih godina, generacijama su bila prvi pravi književni susret. Odmah uz njega, Gradimir Stojković sa svojim Hajdukom zauzima posebno mesto u srcima mladih čitalaca. Ne smemo zaboraviti ni Duška Trifunovića, Ljubivoja Ršumovića, Duška Radovića - pisce čije su pesme i priče bile sastavni deo odrastanja.

Kada se pak govori o omiljenom domaćem pjesniku, odgovori su raznovrsniji, ali se neka imena neprestano ponavljaju. Aleksa Šantić sa svojom melodičnom poezijom, Jovan Dučić sa prefinjenim stihovima o ljubavi i prolaznosti, Mika Antić čiji su stihovi istovremeno buntovni i nežni - svi oni imaju svoje verne čitaoce. Desanka Maksimović je tu kao večiti glas topline i ljudskosti, dok Branko Miljković i Vasko Popa privlače one koji vole slojevitiju, hermetičniju poeziju. Zanimljivo je kako se ljubav prema poeziji često vezuje za određeni životni period ili čak za jednu pesmu koja nas je dotakla u pravom trenutku.

A šta je sa najboljim piscem svih vremena? To pitanje je nemoguće postaviti bez izazivanja duge i strastvene debate. Fjodor Dostojevski se neizostavno pojavljuje u gotovo svakom razgovoru na tu temu, sa svojom psihološkom dubinom i nemilosrdnim seciranjem ljudske duše. Ivo Andrić je za mnoge vrhunac književne umetnosti, pisac čije su rečenice toliko izbrušene da deluju kao da su oduvek postojale. Tu su i Tolstoj, Šekspir, Kafka, Buljgakov, Markez - svako od ovih imena nosi čitav jedan svet, čitavu jednu filozofiju. Od savremenijih autora, Haruki Murakami, Paulo Koeljo i Umberto Eko često se pominju, iako su mišljenja o njima prilično podeljena.

Upravo ta podeljenost mišljenja vodi nas do posebno zanimljive teme: koja je to knjiga koja važi za remek delo a vama se nije dopala? Odgovori su često iznenađujući, ali i oslobađajući - podsećaju nas da je književni ukus subjektivan i da nije greh ne uživati u delu koje svi hvale. Na Drini ćuprija se često pojavljuje na ovoj listi, baš kao i Ana Karenjina, Proces, Čekajući Godoa, pa čak i Hazarski rečnik. Neki čitaoci priznaju da ih je Ime ruže Umberta Eka potpuno smorilo, dok drugi ne mogu da smisle Seobe Miloša Crnjanskog, iako im je njegova poezija izvanredna. Ima i onih koji su razočarani u Koeljove knjige, Heseove romane, pa čak i u pojedina dela Dostojevskog. Sve to samo pokazuje koliko je čitanje intiman čin, u koji unosimo sopstvene emocije, očekivanja i životno iskustvo.

Način na koji biramo knjige koje čitamo takođe je fascinantan. Neki se vode isključivo preporukama prijatelja u čiji ukus imaju poverenja, drugi pažljivo čitaju opise na poleđini, treći se zalete zbog lepih korica, a ima i onih koji prvo pročitaju nasumičnu stranicu u knjižari pa na osnovu stila odluče da li će knjigu poneti kući. Naslov ume da bude presudan - neki naslovi toliko odbiju čitaoca da nikada neće ni zaviriti između korica, dok drugi, poput poetskih sintagmi, bude instantnu radoznalost.

U današnje vreme sve više ljudi čita knjige na stranim jezicima, najčešće na engleskom, bilo da bi usavršili jezik ili da bi došli do naslova koji još nisu prevedeni. Neki su se odvažili i na čitanje na francuskom, italijanskom, španskom, pa čak i ruskom. Ta višejezičnost u čitanju donosi sasvim novu dimenziju - knjiga u originalu često nosi nijanse koje se u prevodu neizbežno izgube.

Omiljeni književni žanr je još jedno pitanje koje otkriva mnogo o nama samima. Neki su verni epskoj fantastici, sa Gospodarom prstenova kao večitim favoritom. Druge privlači istorijska fikcija, gde se stvarne ličnosti i događaji prepliću sa izmišljenim narativima, pružajući osećaj da se kroz priču uči istorija. Trileri imaju svoju vernu publiku, sa Agatom Kristi i njenim Deset malih crnaca na tronu, uz savremene majstore poput Harlana Kobena. Psihološka literatura, drame, ljubavni romani, čik lit - svaki žanr ima svoj trenutak, svoje raspoloženje i svog idealnog čitaoca.

Interesantan je i odnos prema psihološko-motivacionim knjigama poput čuvene Tajne ili Moći podsvesti. Neki ih čitaju sa skepticizmom, ali priznaju da im prija optimističan ton koji ih podseća da preuzmu odgovornost za svoj život. Drugi ih smatraju suviše pojednostavljenim i ponavljajućim. Postoji i ona grupa čitalaca koja radije poseže za delima Viktora Frankla ili Robina Šarme, tražeći dublji, stručniji pristup ljudskoj psihologiji i motivaciji.

Književni likovi mogu ostaviti toliko snažan utisak da se u njih figurativno zaljubimo ili da u njima prepoznamo sebe. Raskoljnikov, knez Miškin, Aksinja, Fermina Daza, Hitklif, gospodin Darsi - svako od nas ima svog književnog saputnika, nekog čiju smo sudbinu proživljavali kao sopstvenu. Neki su se pronašli u Mariji Bolkonskoj iz Rata i mira, drugi u Koštani Bore Stankovića, treći u Mersou iz Stranca. Ta identifikacija je često toliko snažna da knjigu nosimo u sebi godinama, vraćajući joj se u različitim životnim fazama i uvek pronalazeći nešto novo.

Mnogi čitaoci su bar jednom razmišljali da napišu roman. Ta želja se često javlja u mladosti, kada su utisci najsvežiji, a potreba za izražavanjem najsnažnija. Neki su čak i počeli, napisali nekoliko poglavlja, pa ostavili rukopis u fioci. Drugi priznaju da im je čitanje dovoljno, da su svesni da je pisanje veština za koju je potreban poseban talenat, i da radije ostaju u ulozi zahvalnog čitaoca nego pisca.

U svetu knjiga postoji i ona posebna kategorija - knjige od kojih smo dosta očekivali a koje su nas razočarale. Sofijin svet Justejna Gordera često se pominje u ovom kontekstu, kao i Seobe, Ime ruže, pa čak i pojedina dela Harolda Robinsa. Razočaranje je utoliko veće što su očekivanja bila veća, ali iskusni čitaoci znaju da je to sastavni deo čitalačkog puta - nije svaka knjiga za svakoga, i ono što je nekome remek delo, drugome može biti potpuno promašeno.

Knjiga koju ste najviše puta pročitali otkriva nam nešto o trajnoj vrednosti koju pronalazimo u određenim delima. Neki se uvek iznova vraćaju Orlovima rano lete, drugi Orkanskim visovima, treći Malom princu. Dostojevski, Andrić, Bulgakov - dela ovih pisaca podnose višestruka čitanja, svaki put otkrivajući nove slojeve i nudeći drugačije uvide.

Pitanje posedovanja knjiga takođe je važno. Da li više volite da knjigu pozajmite iz biblioteke ili da je posedujete u svojoj ličnoj biblioteci? Odgovori su podeljeni. Postoje strastveni sakupljači koji grade svoje male privatne biblioteke, okružujući se knjigama koje su im značile, i koje žele da im uvek budu na dohvat ruke. Drugi radije koriste biblioteke, uživajući u samom ritualu traženja i otkrivanja, bez potrebe da svaku pročitanu knjigu i poseduju. Treća grupa je prešla na elektronske knjige, ceneći praktičnost koju one nude, posebno na putovanjima.

Obeleživači za knjige, takozvani bukmarkeri, za mnoge su mali ritualni predmeti. Neki ih sakupljaju sa putovanja, drugi koriste šta im se nađe pri ruci, a treći uopšte ne osećaju potrebu za njima, oslanjajući se na pamćenje. Ali gotovo svi dele jednu zajedničku odbojnost - prema magarećim ušima, savijanju stranica koje se smatra pravim književnim svetogrđem.

Audio knjige su relativno nov fenomen koji polako osvaja i naše prostore. Mišljenja su podeljena - neki smatraju da je slušanje knjige sasvim drugačije iskustvo od čitanja, da mu nedostaje ona intimna tišina i miris hartije. Drugi su ih zavoleli, posebno u situacijama kada ne mogu fizički da drže knjigu, poput vožnje ili šetnje. Treći priznaju da su ih koristili kao uspavanku, što i nije tako loša preporuka.

Književni alter ego - pojam koji nas tera da razmislimo s kim bismo se iz sveta književnosti najviše poistovetili. Neki biraju pisce, poput Danila Kiša ili Miloša Crnjanskog, čija dela osećaju kao deo sebe. Drugi se prepoznaju u likovima - Ahmed Nurudin iz Derviša i smrti, Henri Činaski iz Bukovskijevih romana, ili pak Mali princ, večiti sanjar. To poistovećivanje je možda i najveći kompliment koji možemo dati piscu - da smo u njegovim rečima pronašli sebe.

Na kraju, tu je i pitanje koje spaja prošlost i budućnost čitanja - da li vodite evidenciju pročitanih knjiga? Neki to rade od detinjstva, beležeći naslove, autore, utiske, pa i omiljene citate. Drugi su to pokušavali pa odustali, shvativši da im je čitanje važnije od administracije. Treći su se vratili beleženju tek u zrelijim godinama, shvativši koliko je dragoceno imati pisani trag o knjigama koje su oblikovale naš unutrašnji svet.

Sajmovi knjiga su za mnoge posebni praznici. Da li planirate da ih posetite? Gužva, miris novih knjiga, popusti, otkrivanje nepoznatih naslova i onaj poseban osećaj kada se kući vratite sa torbom punom knjiga - to je iskustvo koje pravi ljubitelji književnosti ne propuštaju. Neki dolaze sa unapred pripremljenim spiskom, drugi prepuštaju slučaju da ih povede, treći izbegavaju gužvu ali ipak ne mogu da odole pozivu književnog karnevala.

Književnost je beskrajno polje istraživanja, razgovora i samoće. Svaka pročitana knjiga je jedan mali svet koji nosimo u sebi, a svaki pisac potencijalni sagovornik u večnom dijalogu o ljudskoj prirodi. Bilo da smo zaljubljenici u klasike ili pobornici laganog štiva, bilo da čitamo na srpskom ili na engleskom, bilo da gutamo knjigu za dan ili je pažljivo ispisujemo mesecima - mi smo deo velike, tihe zajednice onih koji znaju da su reči mnogo više od reči. I svaka nova knjiga je nova prilika da to otkrijemo iznova.